И заједничко ћутање пуно је узбудљивог разговора

 cutanje

И заједничко ћутање пуно је узбудљивог разговора

 _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _

         Речи су врло често сувишне и превише опасне. Њима се грли, милује, вређа, удара. Ћутање, пак, ретко коме може наудити. Оно говори кад речи не могу. То је наш једини одговор у појединим тренуцима. Покрет руку, мимика, осмех, загонетан поглед…

У животу постоје веома посебне особе са којима пролазимо кроз воду и ватру. Заједнички доживљаји нанизани као пера на концу пријатељства која красе сваки тренутак проведен крај ње.

Многи кажу да је љубав нешто најлепше на свету. Чини да се осећамо узбуђено, и у исто време преплашено. Једноставно нас чини бољим људима. Чудна је та љубав – свако је схвата другачије, на неки свој начин. Вероватно зато нема ниједне потпуно одговарајуће, праве дефиниције тог тајанственог појма који је стар колико и само човечанство. Уосталом, коме треба дефиниција…

Сваког дана једва чекам да видим тај предиван, искрен осмех, те тајанствене окице боје дивљег кестена, то прелепо бело лице и лепршаву бујну косу како пролазе поред мене, остављајући веома јак утисак и мирис шумских јагодица. Од накита носи једино очи. Њен стидљив осмех упућен мени довољан је. Ах, тако се лепо смеје, дан ми улепша! Једно њено „ћао“ скрива хиљаду емоција… Одаје је, жели нешто да ми каже. Можда она не мисли тако, али све је већ речено. Ни ја не могу све да држим у себи… Тог тренутка све наше бриге нестају, гледајући једно друго и благо се осмехујући. Тај неописиви моменат траје свега неколико секунди, а за мене, то је читава вечност. Та слика вредна је хиљаду речи. Ту слику треба проживети, искусити. Упустити се у неповратну дубину њеног нежног погледа и тамо остати заувек. Мислио сам да је пролећна трава зелена, а онда сам видео њене очи. Живот је леп!

Упс! Извините… – налетех на једног професора.

Док сам се прибрао и окренуо, није је више било. Однела ју је река људи, ужурбано пролазећи кроз тесан ходник. Штета, било је лепо док је трајало.

На следећем часу био сам неуобичајено одсутан, другачији. Сви су навикли да гледају марљивог Луку, увек расположеног за шалу. Руку на срце, и даље сам такав. Само ми је требало мало времена… да се вратим у реалност, да бар на тренутак побегнем од њених бисерних очију и јарко-црвених усана које се лагано осмехују. Надам се да ћу се повратити пре следећег сусрета. Ех, шта један наизглед обичан тренутак може да учини човеку!

Лука, је л’ све у реду, нешто си замишљен данас? – упита ме професорка.

Да, да, све је у реду. Хвала.

Малопређашња ситуација на ходнику оставила је толико јак утисак на мене да читав дан ништа нисам могао да радим. Само сам седео и лутао у својим разбацаним мислима… Било је девојака до сада, али ова је специјална.

.   .   .

       Ма колико год се трудили, не можемо се ваљано испричати. Није све у речима. Зато је ту тај осмех који чини да на тренутак заборавимо на све и уживамо у животу. То све говори. Али ипак, делује тако нестварно…

Питао сам професора шта је то љубав, рекао је да није учио тај предмет. Питао сам возача шта је то љубав, рекао је да не зна за тај пут. Питао сам лудака шта је то љубав, рекао је да је то разлог због којег је постао луд.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s