На светосавском путу, преко плаве гробнице до Србије – „тамо далеко“

plava grobnica

На светосавском путу, преко плаве гробнице до Србије – „тамо далеко“

           „Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија; тамо далеко, где цвећу нема крај, тамо су најдражи моји, тамо је завичај…“ – зачуло се тог дана на градском тргу на ком се окупио народ како би обележио стогодишњицу Првог светског рата и одао почаст страдалим војницима. Сви су певали. Чинило ми се да су се тог дана људи по први пут, после дуго времена, ујединили и да су сви мислили као једно, делећи иста осећања. Верујем да је свима на срцу била иста мисао – одати почаст свим страдилим војницима који су се храбро борили за углед и част наше земље када је то било најпотребније. И време као да је било на човековој страни тог дана, као да је и оно желело да мисли исто као и човек. У појединим тренуцима се у ваздуху осећао мирис мора који је чудесно деловао на мене. Нашао сам се у гомили људи и пажљиво посматрао догађаје. Чуло се певање и разговор људи све до тренутка када су сви пришли ка обали реке, која се, као и обично, беласала на поподневном сунцу. Поред реке је на једној клупи седео дека, хранећи голубове комадићима хлеба. Пришао сам обали и дуго посматрао венац који је управо бацио човек у свечаном оделу, одржавши кратак говор. Венац је плутао водом, постепено се удаљавајући од обале. После неколико тренутака ми је пришао онај дека који је до тада, незаинтересовано за догађаје око себе, хранио голубове. Племените беле птице су узнемирено одлепршале са обале. Дека ми је потом испричао причу о каменитом оствру Видо, причу о Јонском мору – плавој гробници, о храбрим војницима у чију је част венац бачен. Прича ме је погодила и у мени покренула лавину чудних мисли. Слушајући је, у мени су се пробудила осећања родољубља, али пажња, нажалост, није била на мојој страни. Нека виша сила ми је одвлачила поглед са старчевог лица на венац, који је сада био све даљи од обале. На тој раздаљини, од места на коме сам стајао и венца, на том светосавском путу родољубља и поштовања традиције и обичаја, уочио сам белог голуба који је ширећи своја крила летео изнад мирне реке. Замишљено сам посматрао небо на коме је поносно летео голуб. Пустио сам га да поведе моје мислим путем којим се кретао – светосавским путем, и на том путу, заправо, почиње прича.

Све се догодило у другој деценији двадесетог века, друге године Првог светског рата. У тренутку сам се нашао на броду на ком се гомила људи кретала ужурбано. Нисам разумео због чега су сви тако нервозни и зашто су сви у поцепаним оделима. Прошетао сам мало по палуби. И даље су сви били узнемирени. После неколико тренутака сам уочио да људи бацају друге људе са брода у море. Уплашио сам се. Нисам знао о чему се ради. Касније ми је објашњено да се налазим на броду који је управо пошао са каменитог острва Видо, на коме је сахрањено десетине хиљада српских војника који нису преживели повлачење преко брдовитих предела Албаније. Невероватно! Нашао сам се међу српским војницима који су се склањали од непријатеља, а који су били узнемирени због тифуса који је харао и који је из часа у час, из минута у минут односио људске жртве. Људи који су преминули су бацани у воду, како би им тиркозно плаво Јонско море пружило вечно уточиште. Другог избора није било. Више ми није било свеједно! Био сам узнемирен, али без обзира на све желео сам тишину, мир. Прошетао сам се бродом и нашао место на ком никога није било. Само је један, мени непознат човек, седео ту, посматрао море и црне птице, које су пратећи брод кружиле небом, и нешто записивао на папиру који му је био на коленима. Пришао сам без поздрава, сео поред њега и придружио му се у посматрању неба, мора и птица, не реметећи дотадашњи мир. „Не, ово је сан“ – помислих у себи. Нисам могао да верујем; поред мене је седео чувени песник Милутин Бојић. Погледао сам га прилично непристојно, али му тај поглед, чини ми се, није сметао. Нисмо разговарали. Седели смо један поред другог ћутећи и посматрали острво са ког смо пошли, а које је сада било попут црне мрље између морског и небеског плаветнила. У том тренутку је тај мир нарушила песникова рука која је почела да записује стихове. Потрудио сам се да прочитам оно што је записао на белом папиру и то што сам прочитао ме је одушевило. Јер проћи ће многа столећа, ко пена што пролази морем и умре без знака, и доћи ће нова и велика смена, да дом сјаја ствара на гомили рака… Остао сам без речи. Нисам могао да замислим да у овако тешким тренуцима могу настати стихови пуни емоција, родољубља, саосећања са преминулима који су се нашли на дну мора… Неколико тренутака касније је проговорио, питајући ме да ли ми се стихови допадају. Нисам одговорио. Израз мог лица је био довољан. Док је говорио, поглед ми је пао на папире на коме је лежала песникова рука, сува, а снажна. Дуго нисам могао да отргнем поглед са песникове руке која је све време стајала непомично, као да није део његовог тела. Он је и даље причао. Причао је о својој породици, о животу, рату, о свом завичају. Нисам више могао пажљиво да пратим говор чувеног песника. Осећао сам малаксалост, исцрпљеност. Пришао сам ивици брода и у тренутку осетио свуда око себе воду. Нисам осећао тло под ногама. Осетио сам укус слане морске воде у устима. „Боже! Пао сам са брода, давим се! У помоћ, у помоћ!“ Никога око мене више није било. Није ми било помоћи. Полако сам тонуо без икакве наде за избављење. Сада сам и ја нашао на дну, у бескрајном плавом кругу – ту на дну где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, тамо далеко од површине, на гробљу где лежи брат до брата – у плавој гробници.

Одједном сам поново чуо галаму. И даље сам, стојећи поред реке, посматрао голуба који је неуморно летео небом, док се народ шетао тргом и разговарао. Све што се управо догодило је био сан, привиђење, чудесни свет маште у ком је преовладало осећање родољубља, саосећање са људима који су се нашли у једном тешком временском периоду. Венац који сам до тада посмтрао је ишчезао. Зажарено небо се у даљини стопило са речним плаветнилом. Пошао сам кући и размишљао о малопређешњем путовању светсосавским путем од плаве гробнице до данас, размишљао о себи и другим људима у садашњости и будућности – тамо далеко. Данашње окупљање на тргу поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата, јединство које су људи показали, слога и љубав која се у свему осликавала су ме уверили да ће се човек без обзира где био, овде или негде тамо далеко и без обзира на време, увек сећати својих предака, својих корена, народа због кога је ту где јесте, да ће се увек кретати светосавским путем поштовања традиције, народних обичаја и земље коју су нам оставили наши храбри преци. Напустио сам трг и случајно, сасвим случајно, у пролазу чуо нешто што ме је уверило у моје размишљање о човеку; чуо сам песму, али не обичну песму – у том тренутку сам чуо пој групе младића и девојака који су пролазећи поред мене певали: „…Без отаџбине, на Крфу живех ја, али сам клицао увек, живела Србија!“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s