На светосавском путу, преко плаве гробнице до Србије – „тамо далеко“

plava grobnica

На светосавском путу, преко плаве гробнице до Србије – „тамо далеко“

           „Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија; тамо далеко, где цвећу нема крај, тамо су најдражи моји, тамо је завичај…“ – зачуло се тог дана на градском тргу на ком се окупио народ како би обележио стогодишњицу Првог светског рата и одао почаст страдалим војницима. Сви су певали. Чинило ми се да су се тог дана људи по први пут, после дуго времена, ујединили и да су сви мислили као једно, делећи иста осећања. Верујем да је свима на срцу била иста мисао – одати почаст свим страдилим војницима који су се храбро борили за углед и част наше земље када је то било најпотребније. И време као да је било на човековој страни тог дана, као да је и оно желело да мисли исто као и човек. У појединим тренуцима се у ваздуху осећао мирис мора који је чудесно деловао на мене. Нашао сам се у гомили људи и пажљиво посматрао догађаје. Чуло се певање и разговор људи све до тренутка када су сви пришли ка обали реке, која се, као и обично, беласала на поподневном сунцу. Поред реке је на једној клупи седео дека, хранећи голубове комадићима хлеба. Пришао сам обали и дуго посматрао венац који је управо бацио човек у свечаном оделу, одржавши кратак говор. Венац је плутао водом, постепено се удаљавајући од обале. После неколико тренутака ми је пришао онај дека који је до тада, незаинтересовано за догађаје око себе, хранио голубове. Племените беле птице су узнемирено одлепршале са обале. Дека ми је потом испричао причу о каменитом оствру Видо, причу о Јонском мору – плавој гробници, о храбрим војницима у чију је част венац бачен. Прича ме је погодила и у мени покренула лавину чудних мисли. Слушајући је, у мени су се пробудила осећања родољубља, али пажња, нажалост, није била на мојој страни. Нека виша сила ми је одвлачила поглед са старчевог лица на венац, који је сада био све даљи од обале. На тој раздаљини, од места на коме сам стајао и венца, на том светосавском путу родољубља и поштовања традиције и обичаја, уочио сам белог голуба који је ширећи своја крила летео изнад мирне реке. Замишљено сам посматрао небо на коме је поносно летео голуб. Пустио сам га да поведе моје мислим путем којим се кретао – светосавским путем, и на том путу, заправо, почиње прича.

Све се догодило у другој деценији двадесетог века, друге године Првог светског рата. У тренутку сам се нашао на броду на ком се гомила људи кретала ужурбано. Нисам разумео због чега су сви тако нервозни и зашто су сви у поцепаним оделима. Прошетао сам мало по палуби. И даље су сви били узнемирени. После неколико тренутака сам уочио да људи бацају друге људе са брода у море. Уплашио сам се. Нисам знао о чему се ради. Касније ми је објашњено да се налазим на броду који је управо пошао са каменитог острва Видо, на коме је сахрањено десетине хиљада српских војника који нису преживели повлачење преко брдовитих предела Албаније. Невероватно! Нашао сам се међу српским војницима који су се склањали од непријатеља, а који су били узнемирени због тифуса који је харао и који је из часа у час, из минута у минут односио људске жртве. Људи који су преминули су бацани у воду, како би им тиркозно плаво Јонско море пружило вечно уточиште. Другог избора није било. Више ми није било свеједно! Био сам узнемирен, али без обзира на све желео сам тишину, мир. Прошетао сам се бродом и нашао место на ком никога није било. Само је један, мени непознат човек, седео ту, посматрао море и црне птице, које су пратећи брод кружиле небом, и нешто записивао на папиру који му је био на коленима. Пришао сам без поздрава, сео поред њега и придружио му се у посматрању неба, мора и птица, не реметећи дотадашњи мир. „Не, ово је сан“ – помислих у себи. Нисам могао да верујем; поред мене је седео чувени песник Милутин Бојић. Погледао сам га прилично непристојно, али му тај поглед, чини ми се, није сметао. Нисмо разговарали. Седели смо један поред другог ћутећи и посматрали острво са ког смо пошли, а које је сада било попут црне мрље између морског и небеског плаветнила. У том тренутку је тај мир нарушила песникова рука која је почела да записује стихове. Потрудио сам се да прочитам оно што је записао на белом папиру и то што сам прочитао ме је одушевило. Јер проћи ће многа столећа, ко пена што пролази морем и умре без знака, и доћи ће нова и велика смена, да дом сјаја ствара на гомили рака… Остао сам без речи. Нисам могао да замислим да у овако тешким тренуцима могу настати стихови пуни емоција, родољубља, саосећања са преминулима који су се нашли на дну мора… Неколико тренутака касније је проговорио, питајући ме да ли ми се стихови допадају. Нисам одговорио. Израз мог лица је био довољан. Док је говорио, поглед ми је пао на папире на коме је лежала песникова рука, сува, а снажна. Дуго нисам могао да отргнем поглед са песникове руке која је све време стајала непомично, као да није део његовог тела. Он је и даље причао. Причао је о својој породици, о животу, рату, о свом завичају. Нисам више могао пажљиво да пратим говор чувеног песника. Осећао сам малаксалост, исцрпљеност. Пришао сам ивици брода и у тренутку осетио свуда око себе воду. Нисам осећао тло под ногама. Осетио сам укус слане морске воде у устима. „Боже! Пао сам са брода, давим се! У помоћ, у помоћ!“ Никога око мене више није било. Није ми било помоћи. Полако сам тонуо без икакве наде за избављење. Сада сам и ја нашао на дну, у бескрајном плавом кругу – ту на дну где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, тамо далеко од површине, на гробљу где лежи брат до брата – у плавој гробници.

Одједном сам поново чуо галаму. И даље сам, стојећи поред реке, посматрао голуба који је неуморно летео небом, док се народ шетао тргом и разговарао. Све што се управо догодило је био сан, привиђење, чудесни свет маште у ком је преовладало осећање родољубља, саосећање са људима који су се нашли у једном тешком временском периоду. Венац који сам до тада посмтрао је ишчезао. Зажарено небо се у даљини стопило са речним плаветнилом. Пошао сам кући и размишљао о малопређешњем путовању светсосавским путем од плаве гробнице до данас, размишљао о себи и другим људима у садашњости и будућности – тамо далеко. Данашње окупљање на тргу поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата, јединство које су људи показали, слога и љубав која се у свему осликавала су ме уверили да ће се човек без обзира где био, овде или негде тамо далеко и без обзира на време, увек сећати својих предака, својих корена, народа због кога је ту где јесте, да ће се увек кретати светосавским путем поштовања традиције, народних обичаја и земље коју су нам оставили наши храбри преци. Напустио сам трг и случајно, сасвим случајно, у пролазу чуо нешто што ме је уверило у моје размишљање о човеку; чуо сам песму, али не обичну песму – у том тренутку сам чуо пој групе младића и девојака који су пролазећи поред мене певали: „…Без отаџбине, на Крфу живех ја, али сам клицао увек, живела Србија!“

Advertisements

Да ли сам на селфију ја или само моја сенка?

instagram2

Да ли сам на селфију ја или само моја сенка?

„Иза сваке маске постоји лице, а на сваком лицу је исписана по једна прича…“

Дозволите да вам испричам причу о усамљеном дечаку, који није волео ни себе, а ни свет око себе. Не имавши много пријатеља, дечак је био стидљив, повучен, живео је у неком свом свету. Слободно време углавном је проводио сам, размишљајући о дволичним људима који мисле само на себе и маштајући о „савршеном“ свету. Себе је замишљао као самоувереног, храброг дечака који даје све од себе да промени свет. Истина, његов замишљени свет се није много разликовао од реалног света. Једино што се разликовало је била његова личност. Заправо, није ни замишљао… Тајанствени дечак је имао изузетно популаран профил на Инстаграму за који није знао нико из његовог ближег окружења. Тамо је објављивао разне мотивационе и шаљиве слике, а могао се наћи и понеки селфи. Мислио је да тако може да утиче на људе да се промене. Мислио је да је то једини начин на који његова реч може далеко да се чује. Једнога дана, док је лежао на кревету и скроловао по Инстаграму, осећао се некако неуобичајено. Ствари око њега су почеле да делују… живо. Не, није се дрогирао. Оставио је телефон, придигао се, сео и слушао. Двоминутну тишину одједном је прекинуо нечији продоран глас. Дечак није знао ни одакле глас долази, ни чији је, иако му је на моменат зазвучао познато. Глас му је рекао да узме телефон и пронађе свој последњи селфи на Инстаграму. И гле чуда, његов селфи је оживео! Дечак је испрва био збуњен. Није се препознао на сопственој фотографији. Питао је бојажљиво:
— Ко си ти?
— Ја сам твој алтер его. — одговори селфи.
— Али, ти чак ни не изгледаш као ја!
— Ја представљам, у ствари, оно што ти стварно јеси изнутра. Ја сам твоја права
личност.
— Не, не… Ово није могуће! Ово се не дешава! Шт… Штаа желиш од мене? Остави
ме на миру!
— Желим да ме пустиш напоље. Цео живот трунем овде безвезе, док се ти
претвараш да си неко ко ниси. Немој да кријеш свој глас од људи, јер заслужују
да га чују. Дугујеш то свету! Ако се предуго претвараш да си нешто што ниси,
временом стварно то и постајеш.
— Не претварам се! Не знам о чему говориш. Ја сам то што јесам – усамљени,
тужан дечак који нема своје место у овом суровом свету.
— Којешта! Знаш, људи не знају ко су они заправо. Као деци нам причају како
треба да се понашамо у скоро свим ситуацијама – не допуштају нам да сами откријемо свет око нас, да створимо своје начине, своје ситуације, већ нам намећу неку форму коју сви треба ћутке да прихватимо и поштујемо. То тако не иде. Људи су почели да се плаше сопственог одраза у огледалу. Почели су толико да се плаше
онога што би се десило ако једини подигну руку у овом учмалом друштву, да су
направили маске које носе у јавности, само да би се уклопили у систем. Ти си
један од њих. Оно што мислиш да јеси је у ствари твоја маска, а оно што стварно
јеси сам ја.
— Људима треба херој… — закључи дечак после дуже паузе.
— Да ли желиш да будеш тај херој? Ја већ јесам. Придружи ми се. Заједно смо јачи.
— Па… Нисам сигуран, не знам…
— Људи воле хероје. Навијају за њих, стоје сатима по киши само да би видели
човека који их је научио да издрже минут дуже. Херој се налази у сваком од нас. Само га морамо пронаћи. То одваја велике људе од остатка. Веруј у себе! Имаш довољно снаге да се бориш против сенке! И запамти, претварање да живимо не чини нас живима. — рече селфи и поново постаде статичан.
Иако је дечак неко време имао кризу идентитета, успео је да пронађе правог себе. Од тога дана, дечак је почео да живи, у пуном смислу те речи. Схватио је да је маска јако опасна. Сви пре или касније постану оно што се претварају да јесу. Свој живот
посвећује помагању људи да превазиђу своју дволичност и схвате ко су и колико вреде.
Не могу вам рећи ко је тај дечак, зато што ни ја сам не знам. Истина је да не зна
ни он још. Оно што вам могу рећи је да, ако нам нешто важно недостаје, нпр. желимо и трудимо се да стално напредујемо и будемо бољи него што смо били јуче, стварно ћемо и постати бољи. То је разумно. Тај мали дечак чучи у сваком од нас.

Есеј Да ли сам на селфију ја или само моја сенка? можете преузети на линку.

Ко сам ја: неустрашиви борац или сенка времена?

senka vremena

Ко сам ја: неустрашиви борац или сенка времена?

            Вече је. Снежно децембарско вече. У соби трепери свећа, чује се весело пуцкетање ватре у камину. На столу стоји отворена књига коју сам управо прочитао, а крај камина спава пас лепо ушушкан у свом креветићу. Седим поред прозора, размишљам и посматрам догађаје који се дешавају изван собе. Напољу нема никога, све је пусто, а последње људске трагове снег је већ одавно прекрио. Немо посматрам простор пред собом који је осветљен уличном  расветом и звезданим сјајем. У том пространству се радосно играју снежне пахуљице; трчкарају, преплићу се једна преко друге, а по нека се приземљи на мој прозор. Осећам да је та пахуљица жива, да говори и да жели  нешто да ми пренесе. Отворио сам прозор и испужио руку. Ухватио сам једну пахуљицу, затворио шаку, унео је унутра, а када сам отворио шаку ње више није било. У мојој руци је била само једна кап воде, нечија душа, и ништа више. Нисам могао више да издржим: угасио сам пламичак свеће који је још увек тињао и легао да спавам. Ватра у камину је и даље пуцкетала.

Пошто сам затворио очи, чуда су почела да се дешавају, али не обична чуда, већ она која су доносила брдо и брдо нових питања која су ми омогућила да поставим себи питање: ко сам, уопште, ја – сањар, неустрашиви борац или још увек једно дете, сенка времена у ком живим. Затворивши очи, нашао сам се у вагону. Воз којим сам путовао је ишао од Загреба преко фрушкогорских планина до Новог Сада. У возу сам седео, веровали или не, са Милошем Црњанским. Причао ми је о рату, о далекој Суматри, Стражилову, детињству, трешњама из његовог завичаја и коралима са далеког острва. Слушао сам га пажљиво, али нисам у потпуности разумео сваку његову реч. Када сам покушао први пут да му се обратим и одговорим на питање одакле путујем, све је нестало: и он, и воз и све… Појавио сам се у Елсинору на Хамлетовом двору. Корачао сам раме уз раме са Хемлетом који ми је говорио о свом стрицу и о Духу са којим је разговарао, а који му је рекао како је Клаудије, његов стриц, постао владар Данске. Присуствовао сам и чувеној представи „Мишоловка“ у Хамлетовој режији, а такође и трагичној борби Хамлета и Лаерта. Видео сам Хамлета који је са једне стране неустрашиви борац, а са друге сенка која је остала у једном давном времену. Поново сам се запитао ко сам ја; да ли имам то право да поредим себе са таквим јунаком и да ли уопште смем да стојим раме уз раме са њим, па макар то било и у сновима. Изненађења и изазови су се наставили… Путовао сам са Милим принцом до најудаљенијих планета, ишао у војну са Вуком Исаковичем, чекао воз на железничкој станици са Аном Карењином, летео, ношен неком чудном магијом, са Азазелом, Воландом и Маргаритом, а онда је уследио највећи изазов: одједном сам се нашао у мрачној соби сакривен иза ормара. Најежио сам се када сам видео шта се догађа преда мном. Родион Романович Раскољникво је крај прозора ударао секиром старицу по глави. Њој није било ништа, смејала се и погледом изазивала бес у Раскољникову. У том тренутку сам се повукао даље иза ормара како ме Раскољников не би опазио, али баш тада је зацвилео паркет, он се окренуо и пошао ка мени, подигао секиру и…

У том тренутку сам се пробудио. Све је само био сан. Устао сам, погледао кроз прозор и видео да снег и даље пада исто као и јуче. Погледао сам мало боље у правцу улице и видео човека у старом и похабаном капуту који је придржавао нешто десном руком испод капута. Када је погледао у правцу моје собе, видео сам да мојом улицом пролази Раскољников. У страху сам потрчао ка кревету, легао и прекрио се ћебетом. Тада сам се сетио Андрићеве мисли да се читајући добре писце чуда дешавају. У праву је, само бих додао да се та чуда дешавају како у сну, тако и на јави, када смо свесни и сигурни да не сањамо.

Вођен утиском ових догађаја, сео сам и упитао себе коначно ко сам ја; неустрашиви борац или сенка времена?! Схватио сам да сам човек који успешно слуша дете у себи које га води  путевима маште, слободе и звезда и које ми не дозвољава да постанем ни неустрашиви борац, какав је то био Хамлет, а  ни сенка времена. Учи ме да слушам себе и да посматрам догађаје око себе, јер онај ко не уме да слуша песму, своју околину и људе у њој, слушаће олују.

 

И заједничко ћутање пуно је узбудљивог разговора

 cutanje

И заједничко ћутање пуно је узбудљивог разговора

 _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _  _

         Речи су врло често сувишне и превише опасне. Њима се грли, милује, вређа, удара. Ћутање, пак, ретко коме може наудити. Оно говори кад речи не могу. То је наш једини одговор у појединим тренуцима. Покрет руку, мимика, осмех, загонетан поглед…

У животу постоје веома посебне особе са којима пролазимо кроз воду и ватру. Заједнички доживљаји нанизани као пера на концу пријатељства која красе сваки тренутак проведен крај ње.

Многи кажу да је љубав нешто најлепше на свету. Чини да се осећамо узбуђено, и у исто време преплашено. Једноставно нас чини бољим људима. Чудна је та љубав – свако је схвата другачије, на неки свој начин. Вероватно зато нема ниједне потпуно одговарајуће, праве дефиниције тог тајанственог појма који је стар колико и само човечанство. Уосталом, коме треба дефиниција…

Сваког дана једва чекам да видим тај предиван, искрен осмех, те тајанствене окице боје дивљег кестена, то прелепо бело лице и лепршаву бујну косу како пролазе поред мене, остављајући веома јак утисак и мирис шумских јагодица. Од накита носи једино очи. Њен стидљив осмех упућен мени довољан је. Ах, тако се лепо смеје, дан ми улепша! Једно њено „ћао“ скрива хиљаду емоција… Одаје је, жели нешто да ми каже. Можда она не мисли тако, али све је већ речено. Ни ја не могу све да држим у себи… Тог тренутка све наше бриге нестају, гледајући једно друго и благо се осмехујући. Тај неописиви моменат траје свега неколико секунди, а за мене, то је читава вечност. Та слика вредна је хиљаду речи. Ту слику треба проживети, искусити. Упустити се у неповратну дубину њеног нежног погледа и тамо остати заувек. Мислио сам да је пролећна трава зелена, а онда сам видео њене очи. Живот је леп!

Упс! Извините… – налетех на једног професора.

Док сам се прибрао и окренуо, није је више било. Однела ју је река људи, ужурбано пролазећи кроз тесан ходник. Штета, било је лепо док је трајало.

На следећем часу био сам неуобичајено одсутан, другачији. Сви су навикли да гледају марљивог Луку, увек расположеног за шалу. Руку на срце, и даље сам такав. Само ми је требало мало времена… да се вратим у реалност, да бар на тренутак побегнем од њених бисерних очију и јарко-црвених усана које се лагано осмехују. Надам се да ћу се повратити пре следећег сусрета. Ех, шта један наизглед обичан тренутак може да учини човеку!

Лука, је л’ све у реду, нешто си замишљен данас? – упита ме професорка.

Да, да, све је у реду. Хвала.

Малопређашња ситуација на ходнику оставила је толико јак утисак на мене да читав дан ништа нисам могао да радим. Само сам седео и лутао у својим разбацаним мислима… Било је девојака до сада, али ова је специјална.

.   .   .

       Ма колико год се трудили, не можемо се ваљано испричати. Није све у речима. Зато је ту тај осмех који чини да на тренутак заборавимо на све и уживамо у животу. То све говори. Али ипак, делује тако нестварно…

Питао сам професора шта је то љубав, рекао је да није учио тај предмет. Питао сам возача шта је то љубав, рекао је да не зна за тај пут. Питао сам лудака шта је то љубав, рекао је да је то разлог због којег је постао луд.