„Проклета авлија“ – матафора вечите несигурности и неизвесности постојања

avlijs

Трећи писмени задатак из српског језика и књижевности:

„Проклета авлија“ – метафора вечите несигурности и неизвесности постојања

септембар1487. године

            Османско царство. Позни петнаести век. Чудно раздобље. Архитектура је веома напредовала, а и људи су се променили. Корачам лагано пространом улицом и разгледам околину. У даљини се види џамија, а у ваздуху се осећа да ће се нешто чудно догодити. Дуго сам шетао улицама Турске и разгледао пејзаж зажареног неба које се стопило са природом у даљини. Стигао сам до центра и угледао величанствени дворац турског владара Бајазита II. Помислих: „како ли сам се уопште нашао на овом месту?!“ У близини сам чуо разговор групе грађана: расправљали су о нечему, очигледно, битном. Решио сам да им приђем и послушам тему њиховог разговора. Причали су о сукобу браће око престола: о Бајазиту и Џем-султану, причали у оштро наметали једни другима своја мишљења. Досадио ми је њихов разговор. Пошао сам даље, али у том тренутку се појавио Џем-султан; покушао је да утиша господу, али безуспешно. Одлучио је да их приведе. „Окрутног ли човека“, помислих у себи, а потом сам се заинтересовао за тог човека, за његов живот и прикљученија. Сунце је гасило своју светлост и над градом се повила тама.

. . .

 16. октобар 1954. године

            Сасвим обичан дан. Седим замишљено и листам странице дневника – враћам време уназад. Не знам како и због чега, али уочио сам да сам на једној страници написао чудан датум – на тој страници стоји 1487. година. Заинтересовао ме је садржај те странице. Писао сам о Турској и Џем-султану. Па ја никада нисам ни био у Турској, а камолио упознао Џем-султана. Ово ме је подстакло да истражујем овај временски период и судбину интересантног владара. Али није ми се дало. Валија је начуо да извесни младић пише и прикупља податке о султану који је живео некада, а који доста подсећа на садашњег. Договора и разговора више није било; валија ми је, из предострожности , одузео рукописе и белешке, а мене затворио у некакву авлију, и то јоште: Проклету авлију.

 17. октобар 1954. године

            Први дан у Проклетој авлији. Чудан се свет креће и борави у њој. Више нисам сигуран у себе и своје поступке. Тог дана ми је пришао непознати човек из Смирне , по имену Хаим. Веома причљив човек. Знао је зашто сам приведен, знао је све о мени, а ја ништа о њему. Испричао ми је животну причу извесног Ћамил-ефендије који је, на моје запрепашћење, био приведен из истог разлогао као и ја. Заинтересовала ме је ова прича и пажљиво сам је слушао. Очекивао сам срећан крај, очекивао сам да ослободе Ћамил-ефендију, али ту је остала само празнина и неизвесност; прича није имала крај који је познат Хаиму, а осталим затвореницима. Сваки наредни тренутак ми је неизвесност, сваки наредни тренутак ми је чекање и ишчекивање. А кога то, заправо, очекујем? Не знам, више нисам сугуран ни у шта.

18. октобар 1954. године

            Позвали су ме на разговор са управником Проклете авлије – Карађозом. Речено ми је да се више не враћам назад, да од овог тренутка отпочиње нови живот за мене. Није ми речено на шта су мислили кад су рекли нов живот, а ја сам мислио да…

. . .

            Бестелесан сам и налазим се у мраку. Засигурно је – мртав сам. Одлучио сам да изађем на површину и видим ко све присуствује мом погребу. На то ме је изазивао мирис дрвета од ког су ми начинили ковчег и ударци земље о исти. Изашао сам на површину. Никога није било. Два гробара су затрпавала раку у коју су ме сахранили. Убрзо су отишли и они, завршивши свој посао. Сео сам на свеже затрпан гроб и посматрао свећу која је тињала на благом поветарцу. Окренуо сам се око себе и поред, на гробу непосредно до мог, видео нечију сен. На плочи сам прочитао: Ћамил-ефендија. На гробу је седео младић о ком ми је недавно говорио Хаим у затвору, а који се интересовао, као и ја, о историји и судбини Џем-султана. Два идентична животна пута су се укрстила на веома чудном месту. Разговарали смо о Проклетој авлији, о том несигурном и неизвесном месту које нам је предодредило судбине. Запитали смо се да ли то место заиста постоји?! Неминовно је да постоји, јер да не постоји не бисмо постојали ни ми, не би постојала повест о страшном месту које људе чине несигурним, а њихове животе неизвесним… Поразговарали смо и отишли свако свом гробу, мислећи на претходне животе и на живот у Проклетој авлији, месту које нас је спојило, а које је сада постало симбол трагичних судбина невиних људи. И да не заборавим на крају, јесте ли можда осетили – да, ви будуће генерације, обраћам се вама, да је свет постао лакши за који људски мозак? Нисте ли?! Размислите о томе!

Advertisements

Фантастика на јави и у роману „Мајстор и Маргарита“ М. Булгакова

bulgakov majstor i margarita

Други писмени задатак из српског језика и књижевности:

Фантастика на јави и у роману „Мајстор и Маргарита“ М. Булгакова

             „Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје…“ зачуло се у цркви тог поподнева. Вече је било необично, веома хладно, а у ваздуху се осећала нека тајанственост и неизвесност. Стојим у гомили људи и слушам свештениково појање. Хладно ми је. Осећам малаксалост и више не могу пажљиво да пратим пој свештеника и његово величање Божије личности. Затворио сам очи на тренутак. Нашао сам се испред цркве држећи молитвеник у руци. Простор којим сам се кретао, био ми је потпуно непознат. Поред цркве коју сам управо напустио се налазио парк, у парку само једна клупа, а на клупи човек који ме је чудно посматрао. Пошао сам даље, не обраћајући пажњу на непознатог странца, корачао сам дуго без циља у прохладно предвечерје, а одједном сам зачуо шум лишћа за собом, чуо сам нечије кораке и нечије уздисаје. Када сам се окренуо, видео сам малу црну пудлицу која се трудила да прати сваки мој корак без обзира на то што сам брзо корачао. Застао сам, помиловао је, поразговарао са њом и повео је са собом. Следећег дана сам пошао у онај исти парк како бих прошетао свог новог љубимца. У парку сам наишао на оног чудног странца који ме је јуче, када сам изашао из цркве, чудно посматрао. На себи је имао сиво одело; запазио сам да му је једно око црно, а друго зелено и да је на врху штапа који је држао у руци био сребрн лик пудлице. Пришао сам му и ту, заправо, почиње прича.

Све се догодило у Москви, почетком двадесетог века, када је овај град зачарала магија професора Воланда, човека са којим сам оног дана разговарао у парку поред цркве. Упознао ме је са својим пријатељима: дугуљастим човеком коме је име било Коровјов, помоћником Азазелом, чудним мачком који је умео да говори и усправно хода, Бехемотом, и мртвом женом Хелом. Они су сада постали главни џелат који је управљао и одлучивао о мом животу и судбини. Тих дана се догодило доста тога лошег: смрт Михаила Берлиоза, управника удружења писаца „Массолит“, запаљен је Грибоједовљев дом, полупани прозори и запаљена зграда критичара Латунског. У свему томе сам и ја учествовао, штавише било ми је драго да разбијам прозоре и уништавам туђе животе. Посебно ми је драг тренутак када сам са дружином, у ноћи, посматрао како гори Москва, како се људи, заплашени, вијају улицама. Осећао сам у томе задовољство. Сва ова чудеса, ове фантастичне ситуације и призори запаљеног града су ме радовали, само ми је нервозу уносила надмена појава мачка Бехемота. То су сви чланови „дружине“ запазили и коначна одлука џелата је донесена: одлучили су да ме избаце из групе. То ме је веома увредило. Покајао сам се. Искрено сам се покајао. Нисам слушао родитеље који су ми говорили да никада не разговарам са непознатим особама, а то ме је сада кошатало расположења. Чак ме је и пудлица напустила. Оставила је само црну мрљу на белом зиду у мојој соби да ме вечно сећа и враћа мом поразу, неуспеху. Живот је суров. Решио сам да скочим са моста у мутну реку. Поред мене су се нашли Воланд, Коровјов и Бехемот – џелат мог живота. Ништа нису говорили и та тишина ме је мучила. Направио сам корак ка ивици и тада је све нестало.

Зачуо сам галаму; и даље сам се налазио у цркви, а свештеник је и даље појао. Све што се догодило је било привиђење, машта, брдо које сам ја као пешак прешао читајући дело Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита“ и фантастичан свет чуда, маштања и снова који сам посетио. У цркви су одјекивале последње речи молитве, а ја сам погледао кроз врата у парк. Чудно! Опет сам видео човека у сивом оделу који је посматрао догађаје који се збивају у цркви. Затворио сам очи и брзо довршио молитву коју су сви присутни заједно изговарали: „…и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, већ нас избави од злог. Амин!“

Живот и филозофија паланке у делу „Госпа Нола“

ГНола

Живот и филозофија паланке у делу „Госпа Нола“

(Госпа Нола, Исидора Секулић)

            Српску књижевност двадесетог века обележили су српски авангардни приповедачи, од којих су најзначајнији били Вељко Петровић, Растко Петровић и Исидора Секулић. Поред тога што је била једна од ретких жена, поред Десанке Максимовић, која је обележила српску књижевност, Исидора Секулић је у српску књижевност унела нов дух, који до тада није био заступљен, и нове теме, које су плениле својом уметничком вредношћу. Шетајући паланачким гробљем Исидора Секулић је записивала њој интересантне епитафе, које је читала на надгробним споменицима, а који су јој послужили као основа за збирку приповедака „Кроника паланачког гробља“. Описивајући жену, која налик Андрићевом мосту у делу „На Дрини ћуприја“, одолева времену, а пре свега људима, Исидора Секулић је описала дух, начин живота и филозофију једне паланке, у којој је живела главна јунакиња дела „Госпа Нола“ – Станојла Перчинова Лазарићка.

Свет у ком живимо је често окрутан према нама. Људи из наше околине, који су често завидљиви и похлепни, од нас у појединим тренуцима, очекују превише, па тако, уколико то не остваримо, онда ликују и радују се нашем неуспеху. Ти наши неуспеси, односно те наше грешке, нису фаталне. То су грешке на којима се учи, од којих је животни пут сваког од нас састављен и које од нас, на крају, чине боље људе. Животни пут јунакиње Исидоре Секулић је сличан путу Вука Исаковича у „Сеобама“. То је пут који води од баруштина и травуљина до звезда, где само путовање представља бескрајни плави круг. Напустивши своје родно место, које се налазило на граници Србије са Босном,, госпа Нола се упустила у свој бескрајни плави круг, пут неизвесности , у ком је сваки нови дан прича за себе. Удавши се за гос-Тошу и дошавши у паланку госпа Нола се суочила са новом средином, са људима другачијег менталитета, који су се ње плашили, а у исто време и желели да знају све о њој. Још од раног детињства ова жена се суочила са тешкоћама и изазовима које живот пружа, али средина у коју је дошла јој је била потпуно непозната, тако да на самом почетку није била спремна да се заигра и прихвати игру паланке. Људи који су живели у тој паланци су били и превише радознали и заинтересовани за туђе животе, прецизније за живот госпа Ноле и њеног мужа, тридесет година старијег, гос-Тоше. Средина и породица у којој је живела госпа Нола је била патријархална, али, наравно, постојали су и изузеци. Ти изузеци су били, управо, становници паланке, они радознали душебрижници који су желели да спознају сваки педаљ госпа Нолиног салаша и карактера. Њен карактер, јунакиња је свима ставила до знања . Знало се да је истиниљобива, праведна и једини ловац који никада не лаже. Након великог мистериозног злочина и убиства, који се десио на госпа Нолином салашу, људи и даље, штавише, још јаче желе да знају све о овој „чудној људесини“.Сваки госпа Нолин покрет, свака њена одлука, сваки њен излазак у штајервагну на пољу је био пропраћен причама паланке. На крају приповетке госпа Нола пакује кофере у жељи да поново посети свој родни крај, али изненада умире, тако да сада паланка поново евоцира сећање на ову непоновљиву и у свему јединствену жену, на њеној сахрани.

Читајући приповетку „Госпа Нола“ , Исидоре Секулић, схватио сам суштину народне изреке да човек умире два пута: први пут када стварно умре, односно када физички нестане, а други пут када нестане у сећањима људи из околине. Госпа Нола, јединствена, храбра и одважна жена, о којој се и дан данас прича убедила ме је и уверила у значење живота, борбе кроз живот, а пре свега у значење мисли Ернеста Хемингвеја, коју сам недавно прочитао, а која гласи: „Морамо се навићи и бити спремни да на најважнијим животним раскрсницама не наилазимо увек на знакове, који ће нас водити кроз живот и показивати нам правце којима ћемо се кретати.“

Неспокојан сам – путник сам у свом срцу

 basta5

Неспокојан сам – путник сам у свом срцу

(Градинар, Рабиндранат Тагоре)

             „Буди оно што јеси!“ – најлепши закон који су донели људи, али који је, нажалост, ретко поштован. Вежбао сам свађе и помирења и сваку особу превише идеализовао. Желео сам све да знам и све да осетим, додирнем. Прва песма коју бих ујутру чуо на радију би ми одредила расположење за тај дан. Шетња мојом улицом, коју познајем у сваком цвету и пупољку који се појави у рано пролеће, оно старо дрво на које сам се милион пута пео и са ког сам још толико пута пао, језерце где бих се, са дрвеним штапом у рукама, правио да пецам рибу, кућа деке из које сам увек излазио пуних џепова бомбона од лимуна и јагоде, готово да их могу окусити при самој помисли на њих. Из сваког ћошка ми се смејала понека успомена, која би ми у исто време намамила и сузе и осмех. Зар сам све то био ја? Тако весео и задовољан, тако захвалан, другарски расположен, без страхова, тако непојмљиво срећан?

Летење је најлепша вештина коју сам научио тих дана. Можда сам превише озбиљно схватио речи родитеља који су ми говорили да могу постати све оно што пожелим. Птица. Спокојна и неуморна, она која лети до најудаљенијих светова, живи и престиже ветар. Једини проблем је што та птица у мени не уме да слети на земљу и одмори своја крила. Сваки пут када би та мала птица у мени угледала стену у даљини, упорно би ишла право на њу. Хтела је да спозна и помери своје границе. Болело би је, али она би трпела бол, највише зато што се ужасно плашила кавеза у који би је затворили да је случајно пала. Желела је да буде оно што „јесте“ – слободна и храбра. Сваки човек јој је био посебан, јединствен, весник онога што предостији и долази, неко ко ће јој показати још један пут у чије ће се небо поносно винути. Не знам како, увек је била сигурна да упознаје праве људе који је усмеравају баш тамо где она треба да лети, чак и када се то није чинило тако једноставним.

Поред седам билиона људи на планети које нисам упознао, сто двадесет пет држава које нисам посетио, заглављен сам у градићу, под притиском да одлучујем о својој будућности, иако једва познајем самог себе. Бојим се да сам прерано схватио шта су одрасли мислили изговарајући чувену изреку: „Уживај док си дете!“, па се трудим да одржим контакт са оном птицом, која се с времена на време оглашава у мени. Призовем је понекад само да ме не заборави, да ме не остави и одржи ме у веровању да свака ствар има душу, да кишне капи на прозору својим плесом комуницирају једна са другом и да су стварност и машта, за мене, једнако вероватни.