Народна лирска поезија

Лирика је један од три књижевна рода. У почетку је била везана за музику. Назив је добила према музичком инструменту лири уз чију је пратњу певана.

Особине лирске песме: субјективност (изношење личних осећања, размишљања, расположења), емоционалност (осећајност), сажетост, сликовитост, музикалност, изражајност и римичност.

Лирика се делина на лирску народну и лирску ауторску поезију.

НАРОДНА ЛИРСКА ПОЕЗИЈА:

Вук Стефановић Караџић је лирске народне песме назвао женским песмама јер их певају жене, момци и девојке у дуету ради разговора. Настале су у колективу и преносили су их усмено даровити појединци (народни певачи). Вук Стефановић Караџић је поделио народне лирске песме на двадесет врста (према намени, месту и времену извођења песме). Узимајући као критеријум, пре свега, намену песме, каснији истаживачи су Вукову поделу свели на:

1. обредне песме: додолске (Опет кад игра додола), коледарске (Пјесма домаћину од боље руке), божићне (Грану сунце иза брда), ђурђевске (Ђурђево цвјеће најлепше), краљичке (Домаћину), иванњске (Иванско цвеће, петровско);

2. обичајне песме: здравице, тужбалице и сватовске (свадбене) песме (Кад се испроси девојка, Кад долазе сватови с дјевојком, Наук девојци);

3. посленичке песме (Кујунџија и хитропреља);

4. породичне песме (Највећа је жалост за братом);

5. успаванке (Нинај, нинај, злато моје);

6. верске песме: митолошке (Вила зида град) и хришћанске;

7. љубавне песме (Љубавни растанак, Српска дјевојка).