Ко сам ја: неустрашиви борац или сенка времена?

senka vremena

Ко сам ја: неустрашиви борац или сенка времена?

            Вече је. Снежно децембарско вече. У соби трепери свећа, чује се весело пуцкетање ватре у камину. На столу стоји отворена књига коју сам управо прочитао, а крај камина спава пас лепо ушушкан у свом креветићу. Седим поред прозора, размишљам и посматрам догађаје који се дешавају изван собе. Напољу нема никога, све је пусто, а последње људске трагове снег је већ одавно прекрио. Немо посматрам простор пред собом који је осветљен уличном  расветом и звезданим сјајем. У том пространству се радосно играју снежне пахуљице; трчкарају, преплићу се једна преко друге, а по нека се приземљи на мој прозор. Осећам да је та пахуљица жива, да говори и да жели  нешто да ми пренесе. Отворио сам прозор и испужио руку. Ухватио сам једну пахуљицу, затворио шаку, унео је унутра, а када сам отворио шаку ње више није било. У мојој руци је била само једна кап воде, нечија душа, и ништа више. Нисам могао више да издржим: угасио сам пламичак свеће који је још увек тињао и легао да спавам. Ватра у камину је и даље пуцкетала.

Пошто сам затворио очи, чуда су почела да се дешавају, али не обична чуда, већ она која су доносила брдо и брдо нових питања која су ми омогућила да поставим себи питање: ко сам, уопште, ја – сањар, неустрашиви борац или још увек једно дете, сенка времена у ком живим. Затворивши очи, нашао сам се у вагону. Воз којим сам путовао је ишао од Загреба преко фрушкогорских планина до Новог Сада. У возу сам седео, веровали или не, са Милошем Црњанским. Причао ми је о рату, о далекој Суматри, Стражилову, детињству, трешњама из његовог завичаја и коралима са далеког острва. Слушао сам га пажљиво, али нисам у потпуности разумео сваку његову реч. Када сам покушао први пут да му се обратим и одговорим на питање одакле путујем, све је нестало: и он, и воз и све… Појавио сам се у Елсинору на Хамлетовом двору. Корачао сам раме уз раме са Хемлетом који ми је говорио о свом стрицу и о Духу са којим је разговарао, а који му је рекао како је Клаудије, његов стриц, постао владар Данске. Присуствовао сам и чувеној представи „Мишоловка“ у Хамлетовој режији, а такође и трагичној борби Хамлета и Лаерта. Видео сам Хамлета који је са једне стране неустрашиви борац, а са друге сенка која је остала у једном давном времену. Поново сам се запитао ко сам ја; да ли имам то право да поредим себе са таквим јунаком и да ли уопште смем да стојим раме уз раме са њим, па макар то било и у сновима. Изненађења и изазови су се наставили… Путовао сам са Милим принцом до најудаљенијих планета, ишао у војну са Вуком Исаковичем, чекао воз на железничкој станици са Аном Карењином, летео, ношен неком чудном магијом, са Азазелом, Воландом и Маргаритом, а онда је уследио највећи изазов: одједном сам се нашао у мрачној соби сакривен иза ормара. Најежио сам се када сам видео шта се догађа преда мном. Родион Романович Раскољникво је крај прозора ударао секиром старицу по глави. Њој није било ништа, смејала се и погледом изазивала бес у Раскољникову. У том тренутку сам се повукао даље иза ормара како ме Раскољников не би опазио, али баш тада је зацвилео паркет, он се окренуо и пошао ка мени, подигао секиру и…

У том тренутку сам се пробудио. Све је само био сан. Устао сам, погледао кроз прозор и видео да снег и даље пада исто као и јуче. Погледао сам мало боље у правцу улице и видео човека у старом и похабаном капуту који је придржавао нешто десном руком испод капута. Када је погледао у правцу моје собе, видео сам да мојом улицом пролази Раскољников. У страху сам потрчао ка кревету, легао и прекрио се ћебетом. Тада сам се сетио Андрићеве мисли да се читајући добре писце чуда дешавају. У праву је, само бих додао да се та чуда дешавају како у сну, тако и на јави, када смо свесни и сигурни да не сањамо.

Вођен утиском ових догађаја, сео сам и упитао себе коначно ко сам ја; неустрашиви борац или сенка времена?! Схватио сам да сам човек који успешно слуша дете у себи које га води  путевима маште, слободе и звезда и које ми не дозвољава да постанем ни неустрашиви борац, какав је то био Хамлет, а  ни сенка времена. Учи ме да слушам себе и да посматрам догађаје око себе, јер онај ко не уме да слуша песму, своју околину и људе у њој, слушаће олују.

 

Advertisements