„Проклета авлија“ – матафора вечите несигурности и неизвесности постојања

avlijs

Трећи писмени задатак из српског језика и књижевности:

„Проклета авлија“ – метафора вечите несигурности и неизвесности постојања

септембар1487. године

            Османско царство. Позни петнаести век. Чудно раздобље. Архитектура је веома напредовала, а и људи су се променили. Корачам лагано пространом улицом и разгледам околину. У даљини се види џамија, а у ваздуху се осећа да ће се нешто чудно догодити. Дуго сам шетао улицама Турске и разгледао пејзаж зажареног неба које се стопило са природом у даљини. Стигао сам до центра и угледао величанствени дворац турског владара Бајазита II. Помислих: „како ли сам се уопште нашао на овом месту?!“ У близини сам чуо разговор групе грађана: расправљали су о нечему, очигледно, битном. Решио сам да им приђем и послушам тему њиховог разговора. Причали су о сукобу браће око престола: о Бајазиту и Џем-султану, причали у оштро наметали једни другима своја мишљења. Досадио ми је њихов разговор. Пошао сам даље, али у том тренутку се појавио Џем-султан; покушао је да утиша господу, али безуспешно. Одлучио је да их приведе. „Окрутног ли човека“, помислих у себи, а потом сам се заинтересовао за тог човека, за његов живот и прикљученија. Сунце је гасило своју светлост и над градом се повила тама.

. . .

 16. октобар 1954. године

            Сасвим обичан дан. Седим замишљено и листам странице дневника – враћам време уназад. Не знам како и због чега, али уочио сам да сам на једној страници написао чудан датум – на тој страници стоји 1487. година. Заинтересовао ме је садржај те странице. Писао сам о Турској и Џем-султану. Па ја никада нисам ни био у Турској, а камолио упознао Џем-султана. Ово ме је подстакло да истражујем овај временски период и судбину интересантног владара. Али није ми се дало. Валија је начуо да извесни младић пише и прикупља податке о султану који је живео некада, а који доста подсећа на садашњег. Договора и разговора више није било; валија ми је, из предострожности , одузео рукописе и белешке, а мене затворио у некакву авлију, и то јоште: Проклету авлију.

 17. октобар 1954. године

            Први дан у Проклетој авлији. Чудан се свет креће и борави у њој. Више нисам сигуран у себе и своје поступке. Тог дана ми је пришао непознати човек из Смирне , по имену Хаим. Веома причљив човек. Знао је зашто сам приведен, знао је све о мени, а ја ништа о њему. Испричао ми је животну причу извесног Ћамил-ефендије који је, на моје запрепашћење, био приведен из истог разлогао као и ја. Заинтересовала ме је ова прича и пажљиво сам је слушао. Очекивао сам срећан крај, очекивао сам да ослободе Ћамил-ефендију, али ту је остала само празнина и неизвесност; прича није имала крај који је познат Хаиму, а осталим затвореницима. Сваки наредни тренутак ми је неизвесност, сваки наредни тренутак ми је чекање и ишчекивање. А кога то, заправо, очекујем? Не знам, више нисам сугуран ни у шта.

18. октобар 1954. године

            Позвали су ме на разговор са управником Проклете авлије – Карађозом. Речено ми је да се више не враћам назад, да од овог тренутка отпочиње нови живот за мене. Није ми речено на шта су мислили кад су рекли нов живот, а ја сам мислио да…

. . .

            Бестелесан сам и налазим се у мраку. Засигурно је – мртав сам. Одлучио сам да изађем на површину и видим ко све присуствује мом погребу. На то ме је изазивао мирис дрвета од ког су ми начинили ковчег и ударци земље о исти. Изашао сам на површину. Никога није било. Два гробара су затрпавала раку у коју су ме сахранили. Убрзо су отишли и они, завршивши свој посао. Сео сам на свеже затрпан гроб и посматрао свећу која је тињала на благом поветарцу. Окренуо сам се око себе и поред, на гробу непосредно до мог, видео нечију сен. На плочи сам прочитао: Ћамил-ефендија. На гробу је седео младић о ком ми је недавно говорио Хаим у затвору, а који се интересовао, као и ја, о историји и судбини Џем-султана. Два идентична животна пута су се укрстила на веома чудном месту. Разговарали смо о Проклетој авлији, о том несигурном и неизвесном месту које нам је предодредило судбине. Запитали смо се да ли то место заиста постоји?! Неминовно је да постоји, јер да не постоји не бисмо постојали ни ми, не би постојала повест о страшном месту које људе чине несигурним, а њихове животе неизвесним… Поразговарали смо и отишли свако свом гробу, мислећи на претходне животе и на живот у Проклетој авлији, месту које нас је спојило, а које је сада постало симбол трагичних судбина невиних људи. И да не заборавим на крају, јесте ли можда осетили – да, ви будуће генерације, обраћам се вама, да је свет постао лакши за који људски мозак? Нисте ли?! Размислите о томе!

Advertisements

Ко сам ја: неустрашиви борац или сенка времена?

senka vremena

Ко сам ја: неустрашиви борац или сенка времена?

            Вече је. Снежно децембарско вече. У соби трепери свећа, чује се весело пуцкетање ватре у камину. На столу стоји отворена књига коју сам управо прочитао, а крај камина спава пас лепо ушушкан у свом креветићу. Седим поред прозора, размишљам и посматрам догађаје који се дешавају изван собе. Напољу нема никога, све је пусто, а последње људске трагове снег је већ одавно прекрио. Немо посматрам простор пред собом који је осветљен уличном  расветом и звезданим сјајем. У том пространству се радосно играју снежне пахуљице; трчкарају, преплићу се једна преко друге, а по нека се приземљи на мој прозор. Осећам да је та пахуљица жива, да говори и да жели  нешто да ми пренесе. Отворио сам прозор и испужио руку. Ухватио сам једну пахуљицу, затворио шаку, унео је унутра, а када сам отворио шаку ње више није било. У мојој руци је била само једна кап воде, нечија душа, и ништа више. Нисам могао више да издржим: угасио сам пламичак свеће који је још увек тињао и легао да спавам. Ватра у камину је и даље пуцкетала.

Пошто сам затворио очи, чуда су почела да се дешавају, али не обична чуда, већ она која су доносила брдо и брдо нових питања која су ми омогућила да поставим себи питање: ко сам, уопште, ја – сањар, неустрашиви борац или још увек једно дете, сенка времена у ком живим. Затворивши очи, нашао сам се у вагону. Воз којим сам путовао је ишао од Загреба преко фрушкогорских планина до Новог Сада. У возу сам седео, веровали или не, са Милошем Црњанским. Причао ми је о рату, о далекој Суматри, Стражилову, детињству, трешњама из његовог завичаја и коралима са далеког острва. Слушао сам га пажљиво, али нисам у потпуности разумео сваку његову реч. Када сам покушао први пут да му се обратим и одговорим на питање одакле путујем, све је нестало: и он, и воз и све… Појавио сам се у Елсинору на Хамлетовом двору. Корачао сам раме уз раме са Хемлетом који ми је говорио о свом стрицу и о Духу са којим је разговарао, а који му је рекао како је Клаудије, његов стриц, постао владар Данске. Присуствовао сам и чувеној представи „Мишоловка“ у Хамлетовој режији, а такође и трагичној борби Хамлета и Лаерта. Видео сам Хамлета који је са једне стране неустрашиви борац, а са друге сенка која је остала у једном давном времену. Поново сам се запитао ко сам ја; да ли имам то право да поредим себе са таквим јунаком и да ли уопште смем да стојим раме уз раме са њим, па макар то било и у сновима. Изненађења и изазови су се наставили… Путовао сам са Милим принцом до најудаљенијих планета, ишао у војну са Вуком Исаковичем, чекао воз на железничкој станици са Аном Карењином, летео, ношен неком чудном магијом, са Азазелом, Воландом и Маргаритом, а онда је уследио највећи изазов: одједном сам се нашао у мрачној соби сакривен иза ормара. Најежио сам се када сам видео шта се догађа преда мном. Родион Романович Раскољникво је крај прозора ударао секиром старицу по глави. Њој није било ништа, смејала се и погледом изазивала бес у Раскољникову. У том тренутку сам се повукао даље иза ормара како ме Раскољников не би опазио, али баш тада је зацвилео паркет, он се окренуо и пошао ка мени, подигао секиру и…

У том тренутку сам се пробудио. Све је само био сан. Устао сам, погледао кроз прозор и видео да снег и даље пада исто као и јуче. Погледао сам мало боље у правцу улице и видео човека у старом и похабаном капуту који је придржавао нешто десном руком испод капута. Када је погледао у правцу моје собе, видео сам да мојом улицом пролази Раскољников. У страху сам потрчао ка кревету, легао и прекрио се ћебетом. Тада сам се сетио Андрићеве мисли да се читајући добре писце чуда дешавају. У праву је, само бих додао да се та чуда дешавају како у сну, тако и на јави, када смо свесни и сигурни да не сањамо.

Вођен утиском ових догађаја, сео сам и упитао себе коначно ко сам ја; неустрашиви борац или сенка времена?! Схватио сам да сам човек који успешно слуша дете у себи које га води  путевима маште, слободе и звезда и које ми не дозвољава да постанем ни неустрашиви борац, какав је то био Хамлет, а  ни сенка времена. Учи ме да слушам себе и да посматрам догађаје око себе, јер онај ко не уме да слуша песму, своју околину и људе у њој, слушаће олују.

 

Живот и филозофија паланке у делу „Госпа Нола“

ГНола

Живот и филозофија паланке у делу „Госпа Нола“

(Госпа Нола, Исидора Секулић)

            Српску књижевност двадесетог века обележили су српски авангардни приповедачи, од којих су најзначајнији били Вељко Петровић, Растко Петровић и Исидора Секулић. Поред тога што је била једна од ретких жена, поред Десанке Максимовић, која је обележила српску књижевност, Исидора Секулић је у српску књижевност унела нов дух, који до тада није био заступљен, и нове теме, које су плениле својом уметничком вредношћу. Шетајући паланачким гробљем Исидора Секулић је записивала њој интересантне епитафе, које је читала на надгробним споменицима, а који су јој послужили као основа за збирку приповедака „Кроника паланачког гробља“. Описивајући жену, која налик Андрићевом мосту у делу „На Дрини ћуприја“, одолева времену, а пре свега људима, Исидора Секулић је описала дух, начин живота и филозофију једне паланке, у којој је живела главна јунакиња дела „Госпа Нола“ – Станојла Перчинова Лазарићка.

Свет у ком живимо је често окрутан према нама. Људи из наше околине, који су често завидљиви и похлепни, од нас у појединим тренуцима, очекују превише, па тако, уколико то не остваримо, онда ликују и радују се нашем неуспеху. Ти наши неуспеси, односно те наше грешке, нису фаталне. То су грешке на којима се учи, од којих је животни пут сваког од нас састављен и које од нас, на крају, чине боље људе. Животни пут јунакиње Исидоре Секулић је сличан путу Вука Исаковича у „Сеобама“. То је пут који води од баруштина и травуљина до звезда, где само путовање представља бескрајни плави круг. Напустивши своје родно место, које се налазило на граници Србије са Босном,, госпа Нола се упустила у свој бескрајни плави круг, пут неизвесности , у ком је сваки нови дан прича за себе. Удавши се за гос-Тошу и дошавши у паланку госпа Нола се суочила са новом средином, са људима другачијег менталитета, који су се ње плашили, а у исто време и желели да знају све о њој. Још од раног детињства ова жена се суочила са тешкоћама и изазовима које живот пружа, али средина у коју је дошла јој је била потпуно непозната, тако да на самом почетку није била спремна да се заигра и прихвати игру паланке. Људи који су живели у тој паланци су били и превише радознали и заинтересовани за туђе животе, прецизније за живот госпа Ноле и њеног мужа, тридесет година старијег, гос-Тоше. Средина и породица у којој је живела госпа Нола је била патријархална, али, наравно, постојали су и изузеци. Ти изузеци су били, управо, становници паланке, они радознали душебрижници који су желели да спознају сваки педаљ госпа Нолиног салаша и карактера. Њен карактер, јунакиња је свима ставила до знања . Знало се да је истиниљобива, праведна и једини ловац који никада не лаже. Након великог мистериозног злочина и убиства, који се десио на госпа Нолином салашу, људи и даље, штавише, још јаче желе да знају све о овој „чудној људесини“.Сваки госпа Нолин покрет, свака њена одлука, сваки њен излазак у штајервагну на пољу је био пропраћен причама паланке. На крају приповетке госпа Нола пакује кофере у жељи да поново посети свој родни крај, али изненада умире, тако да сада паланка поново евоцира сећање на ову непоновљиву и у свему јединствену жену, на њеној сахрани.

Читајући приповетку „Госпа Нола“ , Исидоре Секулић, схватио сам суштину народне изреке да човек умире два пута: први пут када стварно умре, односно када физички нестане, а други пут када нестане у сећањима људи из околине. Госпа Нола, јединствена, храбра и одважна жена, о којој се и дан данас прича убедила ме је и уверила у значење живота, борбе кроз живот, а пре свега у значење мисли Ернеста Хемингвеја, коју сам недавно прочитао, а која гласи: „Морамо се навићи и бити спремни да на најважнијим животним раскрсницама не наилазимо увек на знакове, који ће нас водити кроз живот и показивати нам правце којима ћемо се кретати.“